Драган Симовић: Нема смрти!
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
ПОСВЕТА
Ове лирске записе посвећујем предивним и неустрашивим Белим Србкињама које су у овоме времену већи Сунчеви ратници од србских мушкараца у светоме рату за одбрану Белога Србства и Звезданог Рода.
Слава им и Част!
Живот је све и свја.
Без почетка и свршетка.
Живот нема краја, и живот нема ни супротности ни смрти.
Смрт је највећа измишљотина, обмана и превара паразита и рептила.
Избацимо паразитски и рептилски програм из себе, па ћемо у трену видети, да – нема смрти!
Ми смо вечити путници на пропутовању.
Ми смо вазда у менама и променама.
Мењамо светове, мењамо обличја, али путујемо – путујемо без престанка.
02
Све што је племенито, узвишено и божанско у овоме свету – све је то створио Дух Белога Србства.
Без Духа Белога Србства, гле! у овоме би свету владала тама, пустош и ништавило.
Бели Срби и Беле Србкиње јесу творци и сутворци Творчеви.
Чега год се такну Бели Срби и Беле Србкиње, од тога створе предивотно дело – чудо Божје!
Зато паразити и рептили већ вековима воде рат против Духа Белога Србства.
Но, они не знају, јер немају чиме да знају, да је Дух Белога Србства неуништив, да је вечан!
Дух Белога Србства преживеће и надживеће све ратове, све пошасти, све погроме и сва уништења на Мидгарду и у Васељени.
Зато што је вечан!
03
Онај ко дође до познања и освешћења Духа Белога Србства, тај никада више не умире!
Он је самим чином познања и освешћења дошао до Извора Живота.
Са Духом Белога Србства изравно се улази у Вечан Живот и сврстава међу Беле Богове и Беле Богиње.
Сврстати се међу Беле Богове и Беле Богиње, значи: прећи у Сварогов Златни Ириј.
Не верујте паразитима и рептилима – нема смрти!
(Негде у банатским пољима, у јутро на измаку лета, 13. рујна 7526.)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Нема смрти – постоје путеви којима се крећу наше душе а има их више! Понекад се наше душе сретну …и онда бива необично стање…различити нивои, различити путеви, понекад део захваћен тамом; борба са самим собом највећа је; а тежња савршенству знана свакој је; о да, онда Творац зна да осветли, да нежно упути, да од раскрснице нови свет сачини; суштина онда део себе препознаје, прихвата и за једну душу своју више, богатија је; слива се лагано све једно у друго и путује путевима који постају све дужи, све шири, лепши, пунији, бољи а светло тачкастије али јаче;