Измаглица на врху планине

Измаглица светлуцава  

У себи крије милионе сунаца

 

Плешем у загрљају драгога

По расутим малим облацима

Што додирују врхове трава  

 

Камен – стена  бела –   љубави трон

Из далеких висина

Низводи се невидног свирача   

Харфе  душа  вечити први  тон

 

Отварају се тунели бели  

Извире свет  у лепоти нови

Стидљиво  огледава  око

Неверицу  отпасану   топи

 

Светло  светло обасјава

Споља и унутар и земље све

Трепери срце топлином

Само постаје небеско сунце!