Косе опојне попут свјежег сијена,
Усница јој још нељубљена.
Тако мила је док је снена,
Што сам спрама ње, до сјена.

 

Смијем ли ја овакав,
К’ њој, од гријеха прљав?
Заслужујем ли је такву, снену,
Снену, још нељубљену?

 

Ех, да имам снаге воље,
Да храбрији сам, да л’ би било боље?
И да кварим тај призор дивни,
Богови би на ме били кивни…

 

Остах тако затечен сликом,
Опчињен прекрасним вилинским ликом.
Тако лијепа је кад је снена,
Снена, још нељубљена.