Једном сам ти ово можда написао

Сећам се веома веома јасно –

Осветљено рефлектором свести –

Тамнооког првог сусрета нашег

На небу се чула надљубави песма

Еве Анасас и витеза Адама Кадма

 

 

Ти си – магловито и стидљиво

Гледала и препознавала мене

Ја – искуснији – тебе сам познао

И радовао се  радовао  у себи

Посматрајући твој ход будући

Пут радости и знања и успеха

 

 

Можда сам те малко и гурнуо

Свакако сам те делатно гурнуо

Као санкаша низ глатку стрмину

Даље га сигурно води боб стаза

Санкаш слуша брзо препознаје

Унутарњи глас – своју интуицију

 

 

У свету Творца има много знања

Много радости среће много љубави

А све то непрекидно расте расте

И појачава се упорни зов Љубави

ДАО нас даноноћно непрекидно зове

Тихим гласом тишим од подзвука

Громовнијим од Перунове вајтмане