Повешћу те путем прошлости свете,
Прошлости древне, и значаја њеног.
Кроз ходнике мрачне, и тунеле сјете,
Да спознаш оно што ме држи поносног.

 

Није прошлост моја само минуле године,
Она иде много дубље, у душу моју.
Те сазнај истину кроз те холове тмине,
О мени што пјевах о српскоме соју.

 

Видиш тамо ону крв просуту,
На све стране, по зидовима овим?
А видиш ли тамо осликану кошуту?
То симбол је оне коју највише волим.

 

Грозиш се гледат’ призоре страве,
Борби, клања, и крвавих ратова?
То су моји Преци у боју због српске славе,
Гле само колико ту је пререзаних вратова.

 

Не бој се, гледај, јер истина то је,
Истина о мојим свијетлим Старима.
Сагледај оно што је по крви моје,
И схватићеш зашто србујем годинама.

 

Предак до Претка јуриша ка смрти,
Без оклијевања и страха у очима.
И знамен Сунца опет се над њима врти,
К’о опомена прошлим и садашњим душманима.

 

Је ли ти јасно сада што сам тако дичан,
Је ли ти јасно што Род свој пјесмом славим,
Што оружија, а и пера сам вичан,
И што не смијем на Претке да заборавим?

 

Крв је снажнија од сваке жеље,
Сваке мисли, религије, и суда.
Она је част и образ сваке фамеље,
Разумијеш ли сада, главо луда?