Далеко од граје суморна града,
У гори међ’ стаблима стољетним,
Тамо моја душа припада,
Само туда идем кораком смјелим.

 

У тишини тој, милој ми, и светој,
Гледах у ноћи моћни пламен,
Ту ране видам, ту се надом кријепим,
Ту рунама је украшен мој знамен.

 

У брдима нек’ курјак завија,
Родољубље било је, и биће пут мој.
Србија, ах, љупка и горда Србија,
Заувјек биће дом мој!

 

И тако, крај огња, утонем у сан,
И снијевам о побједи Рода.
Садашњицом утучен и разочаран
Оним што начинише ми од народа.