Благодарим ♥ Ево признајем и сведочим о својој дубокој самообмани ♥ На мојој факултетској дипломи пише да сам професор српског језика… а од кад сам Олгу Луковић Пјановић упознала знам да је то срБски језик ♥ речи су мој посао који очигледно нисам 0-збиљно радила, иако сам често прилазила речима с оне таинствене стране и у њима сан скривен препознавала јер се отварао и са мном хтео да збори ♥ у свом сам имену видела, до сада, само рад и милину радост и милост ♥ РА нисам видела…или нисам хтела да видим…прва је мисао на египатског бога Амон РА , а то је непријатна мисао… староегипатска култура никад ми није била драга…упркос сунцем окупаним пирамидама увек сам осећала неку хладноћу и мрачну страну староегипатску…♥ И гле сад! Вилењак ми донесе на дар РА окупано, умивено, од искони какво јесте увек и било ♥ РААА…РААААААА….РААААААААА….трепери силница док је изговарам, а заправо је певам ♥♥♥ предиван је осећај кад затрепери и затитра РААААААААААААААААААА …..та Реч коју као странца сад упознајем, а цео жовот је у имену носим, и то као први слог Имена! Слепа код очију! И спољних и унутарњих ♥ Не знам да л да се смејем, или да плачем ♥ Питам се како је РА постало невидљиво самом себи ♥ чему је то имало послужити ♥……Поздрав из кићеног Срема од мене која сам се испод Цера родила, а све на Дрину погледујући ♥

(Уметничка слика Оливере Лоле Аџић: Коло Белих Србкиња)