ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА

ВИЛАЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ

 

 

Ми ништа не знамо о највећим србским посвећеницима.

Ништа не знамо о оним посвећеницима Белога Србства који у овоме трену развијају своја највиша духовна и божанска тела, који ће, зацело, по напуштању овога света отићи на Раа-Ирију, Тиркизну Звезду, а, можда, и некамо даље и више међу сазвежђа и звездана јата.

Не знамо њихова имена, не знамо шта раде, нити где бораве, јер су далеко од света, далеко од јавности, далеко од свих паразитских и рептилских медија.

Они су скривени, тајанствени и тајновити, скоро невидљиви.

Можда су у овоме свету сасма обични људи: можда су ратари, воћари или пастири; можда су песници, уметници или просјаци; можда су нико и ништа за људе овога света!

Тако је одувек бивало: кроз сва столећа, тисућлећа и еоне.

Највећи међу нама бивају скривени, а можда и презрени, међу нама.

Има доста Белих Срба и Белих Србкиња који су или већ развили или тек развијају своја највиша духовна и божанска тела, који су узрасли тако високо у Љубави, Лепоти и Доброти, да их ми, одавде са Мидгарда, нашим очињим видом ни сагледати не можемо.

И ја осећам, да међу вама, скривеним читаоцима и пратиоцима Србског журнала, има оних Белих Србкиња и Белих Срба који су се у Духу и Свести одвећ узнели међу лучезарне духовне и божанске висине.

Кажем: осећам, док у својим визијама могу (чак!) и да видим и да знам!

Једном ћу се, кад буде дошао тај час – и, наравно ако заслужим! – вероватно и ја срести с њима негде у неким оностраним и упоредним духовним и божанским световима.

Дај Боже, Дајбоже – дај!

(У Великом Гају, 28. рујна 7526.)