Тамо негде,
близу срца,
у недрима –
а дубље
осетим душу своју како куца

Какав осећај,
да ли знате…

Изнутра дубоко
кад ослушкујеш,
а осећаш је само

И руком помилујеш
да излечиш бол
од ње саме,
а рука топла хоће да је загреје,
пре но што суза из ока кане

И све ти се чини –
лакше јој је
кад додирнеш је преко коже,
да се утеши као дете
што у колевци мајку милу тражи

Дотакнеш ли осећај
кад вапи душа као за леком
можда ћеш знати да ветар
и кад њише гране
милује листове
и срећу им у колу тражи

Тако и душа твоја
кад боли
руком је тихо,
као мати, нежно
помази

И све ће једном проћи
и кад нас не буде више…
и она ће из нас изаћи
и поздравиће све летње кише

И човек ће неки да је тражи,
твоја ће душа наћи ново уточиште
можда њега неће болети колико тебе,
а можда ће га болети и још мрвицу више

И ко зна колико ће пута
болети сваког у кога се усели
и сваки ће тада део тебе држати у себи

И, зато, помисли,
кад душа те боли –
то не боли само тебе,
него све људе
чија она је била,
а сада је у теби.