Још сам у раној младости открио, да не стварам ја поезију, да ја не стварам ништа што је духовно и божанско, већ да то стварају нека невидљива, светлосна и божанска бића из мене и кроз мене.

Та невидљива, светлосна и божанска бића јесу, истовремено, чувари и водичи моји, те да ме прате у стопу ма куд год ја кренуо.

Њихово присуство најбоље осећам у својој соби, за својим радним столом, у тренуцима кад нешто читам или пишем, кад сневам, тихујем или стварам, када су ми чисте мисли, чиста осећања, чисте речи и чиста дела.

Кад љубим, кад благосиљам све и свја, кад благодарим Творцу и Васељени.

Ако ли сам, пак, узнемирен и растројен, ако ли сам обхрван љутњом, бесом или гневом, тада се моји невидљиви чувари и водичи разбеже од мене, и ја, у тим тренуцима, не умем и не могу ни најобичније писмо да напишем!