Ником није вила
Тако красне косе сплела,
Ка’ што их има
Шјора Грацијела.

Тако бујне и немирне
Попут наших вала,
За њезину красоту
Сва је Бока знала.

Грацијела, мила шјора,
Ривом пуном када паса,
Одјекује све до мора:
– Ој, Бокељко, дивна стаса!

Ориђинал сам без перпера,
Но сам зато мештре пера,
Па опјевах красну шјору,
Најдивнију у Котору.

Бокељска се ближи већ,
Да л’ ћу шјори моћи рећ’,
Да л’ ће душа бити смјела
Да ти пјева, Грацијела?

Под балкон ћу твој доћ’,
Очекуј ме у поноћ,
Очекуј и трубадуре,
Мила моја у касне уре.