Као сутон су зенице твоје, лутајући сан што мори ме; опсена што тихо шапуће речи непојамне

С висине врач неки осећања ми скрива у кутију неку стару и небеском паучином прекрива сећања моја

А ти се јавиш, као пламен што обузме цело биће и затвореног ме чуваш као последњу наду

Пандора маште моје ти онда биваш, док под капцима даљина лута; и простор се сузи око мене,
а потом ми тешко у грудима и као камен неки да пада на мисли далеке

Узалуд пипах јаву тражећи те на овом свету кад као химера ме љубиш и измичеш међу прстима као магла…