Ми, Срби, постадосмо народ без икакве части, без икаквог достојанства и поноса.

У свом дому угостићемо и последње западне измећаре, и последњу западну фукару, и последњи западни олош и шљам.

Ми ћемо их угостити, а они ће као наши гости причати најружније и најпоганије о нама, за нашим столом, а ми ћемо све то – јадно и бедно, рајетински снисходљиво – помно слушати без икаквог бунта.

Заиста смо заслужили да нестанемо, да нас уопште нема, кад смо већ такви – никакви, никоји и ничији!

Немци, Енглези и Амери јесу фукара од фукаре, највећи белосветски олош и шљам, и ту поган уопште не треба примати у Србију.

Какви њихови нобеловци, какви њихови књижевници, какви њихови академици, кад је све то поган од погани, фукара од фукаре, кад је све то дивље, варварско, необразовано и непросвећено!

Кад они уђу у наш дом, од њиховог смрада ми бежимо из својега дома, јер смрде као творови и стрвине.