Човек је номад по срцу свом, по мисли својој, по идеалима својим. Он је номад по вољи божијој, која га је ставила међу огромна пространства неба и земље. Давнашња и данашња страст, да се лети, путује без путања и станица и граница, то је пробој номадства човечије природе.

Чудни су четинари.

Бог шаље кишу, а њихово се лишће не укваси,

Бог шаље сунце, а они се не радују.

Бог шаље ветар, а они се не љуљају,

Бог шаље сан и смрт дрвећу, а они се зелене.

Али кад уђеш у шуму, ти осетиш да се тле под твојим кораком угиба и нога ти упада у нешто мекано и труло. То су милијарде иглица које су, као сузе поносита човека, нечујно и невидљиво пале.

И видиш ситне тачкице стврднуте смоле која је, преко ноћ, у часу црног мрака, кад ни најближи сусед не мозе да види, потекла из срца које се у болу стегло. 

А изјутра, кад пробуђени фјур потера стотину ветрова на све стране, дремљива стабла се у некој вртоглавој линији поведу за струјом, али врхови њихови су и тада будни и мирни компаси у неке неслућене пределе и даљине.