Моји су преци горштаци до пре шездесет година скупљали храстов жир, пржили га а потом млели, да би од тог брашна месили хлеб и справљали разне напитке уместо кафе.

Храст су звали Свето Хлебно Дрво.

Када би се неко разболео, тада би користили исцељујуће и животодајне сокове из жиле младога храста.

Откопали би корен младог храста, засекли једну жилу, на жилу би натакли цевчицу, а цевчицу би спустили у неку дрвену посуду, обавили платном и жилу и посуду, потом земљом све то затрпали и оставили неколико дана.

После неког времена, поново би откопали дрвену посуду, извукли је из земље; жилу би премазали крављом балегом или пчелињим воском, да се излечи и исцели.

Исцељујући и животодајни сок младог храста давали би не само болесном, већ и здравима а поготову деци, да се физички и духовно окрепе, оснаже и ојачају.

Сад вам је јасно зашто је храст посвећен богу Перуну.

Онај ко би посекао млади храст – веровали су и говорили моји преци горштаци – бивао би кажњем од бога Громовника.

(Они који желе нешто више да сазнају о чудесним исцељујућим дејствима храста – храстовог жира, младе храстове коре и сока из храствих жила – нека потраже књигу – коју је, доскора, уместо Библије, имала свака србска породица – НАРОДНИ УЧИТЕЉ од ВАСЕ ПЕЛАГИЋА.)