Себичност и саможивост јесу два најпогубнија и најгрознија рептилска порива-осећаја у човеку, у свакоме од нас, јер праузрок свих ратова, свих злочина, свих погрома, свих разарања и свих силовања жена, кроз тисућлећа и еоне, происходе управо из ова два рептилска порива-осећаја.

Нико од нас не може да напредује и да узраста на стваралачком, душевном и духовном пољу све док не освести и не надрасте себичност и саможивост.

Надаље, себичност и саможивост бивају праузроком и свих наших болести, као и наше смртности.

Себичан и саможив човек јесте више рептил него човек, а посве је далеко од сваког божанског бића.

Чак је и љубав у огромне већине људи више рептилска него човечанска, више рептилска себична и саможива страст, него што је то истинска љубав у било којем погледу.

Љубомора је грозна рептилска сенка истинске љубави.

Љубомора је увек рептилски саможива и себична страст, будући да је љубоморан човек спреман на сваку врсту освете и злочина, једнако као и сваки рептил.

Што је већа љубомора, све је мања љубав!

Уистини, љубоморан човек уопште не познаје љубав ни у каквом виду, будући да је посве запоседнут рептилским страстима.

Човек-рептил нити може нити уме да види, осети и доживи другога, већ увек и једино види, осећа и доживљава властиту себичност и саможивост.

Чак и кад сажаљева другога и саосећа с другима, он једино види, осећа и доживљава властиту себичност и саможивост.

Човек-рептил не уме и не може да љуби другу особу зарад те друге особе, већ љуби себе у тој другој особи, и љуби своју себичност и саможивост.

Свака друга особа, за човека-рептила, јесте само предмет његове љубоморе, себичности и саможивости.

Кад умре та особа, кад напусти овај свет, човек-рептил не осећа истинску тугу због нестанка саме те особе, већ  његова привидна туга бива тек израз његове властите – рептилске! –  себичности и саможивости.