Без икога и ичега, без Рода и Племена, без браће и сестара, на пропланку ветрова, муња и громова, подно снежних врхова Огњене горе, опкољен одасвуда војскама бесова и звериња у људскоме обличју, Последњи ВедСрбин, смирено, и у стању тиховања, чека да крене на Пут Светлости без повратка.

Свестан да је сам и једини, да је ово његов последњи рат и његова последња битка свију минулих ратова, Последњи ВедСрбин не размишља о пролазности живота на Земљи, већ о браћи и сестрама што га из страха издадоше, потказаше и продадоше, о Роду што се разроди, о Племену што се расплемени, о Србству што се расрби.

А потом, изненада, високо горе

у зелен-плавом и пурпурном небу, понад модрог горја и ветрова, понад свих бесова и звериња, Последњи ВедСрбин, гле, сазерца јасно у сутон вечерњи  Сваргине Ратнике Светлости како се на облацима и ветрима низводе, како опасују Небо и Земљу, и како затварају божански круг око свега што бауља и гамиже Земљом!

ПЕСНИКОВ ПОГОВОР

Ова песма је испевана давно и, скоро да је пророчанска. У визијама сам видео све оно што ће се после тога дешавати. Песму сам, по обичају, био негде затурио и, тек је вечерас пронашао!

Песми тада испеваној, гле! немам шта ни да додам нити, пак, да одузмем.