Када се за ведрих зимских ноћи загледам у звездана јата, и када својим унутарњим бићем зароним у дубине светова и пространстава, и када искључим свој ум и посве се предам и препустим, да ме води само суштаство божанско у мени, тада свим бићем својим осећам и знам, да је мој завичај, да је мој дом, далеко и дубоко тамо негде иза свега, с ону страну појимања, схватања и разумевања, с ону страну варљивог и привидног, с ону страну видљивог и појавног.

* * *

Тада осетим праискону радост и блаженство што није од овога света, осетим како се разлаже и расплињује моје видљиво и појавно тело, осетим како летим и пловим низа звездана јата, како се стапам са звездама и сазвежђима, како постајем чисто биће од светлости, и како никавих мисли, страхова и брига немам.

Осетим да сам једно суштаство са свим бићима у свим световима и пространствима, једно једино суштаство одувек и заувек, осетим да никаквог почетка никада било није те да никаквог свршетка никада бити неће.