Николај Левашов у својим јединственим делима успео је да јасно опише шта су “звезде” и „црне рупе“. У ствари; како, зашто и где настају; који се процеси у њима дешавају, колико „живе“ и где онда нестају.

Формирање Звезде је веома занимљив природни процес. Испоставило се да је Звезда – место у коме је наш простор-универзум, формиран од 7 примарних материја, у контакту са другим (горњим) простор-универзумима, образованих спајањем 8 примарних материја.

Кроз Звезде материја из тог „вишег“ простора се прелива у наш.

Сјај Звезде – је видљив, у оптичком опсегу, део реакције распада стране материје и њено преобразовање у нашу физички густу материју, образовану спајањем 7 примарних материја.

Звезде заправо сијају милијардама година, то шта тамо „гори“ није материја саме „звезде“, већ проток материје из другог простор-универзума.

 

А „Црне рупе“ – то су такође места контакта нашег простора, само сада са „нижележећим“ простор-универзумом, образованог од 6 првоматерија.

Кроз „Црне рупе“ материја из нашег простора протиче у „нижележећи“ простор-универзум. Тамо наша „Црна рупа“ изгледа као Звезда и врши исту функцију као и наше Звезде.

Реалне теорије се разликују од измишљотина и фантазија, пре свега, чињеницом да их лако и брзо схвате сви који су са њима упознати. То се дешава из једног једноставног разлога: такве теорије су логичне, непротиворечне и разликују се структурним излагањем од почетка до краја, нико их посебно не заплиће и не засићује мноштвом термина, иза којих не стоје никакви природни процеси.

У претходном поглављу смо сазнали, да је Универзум нехетероген и да је пространство, које има стално мењајуће особине и квалитете (матрични простор), испуњено бесконачним бројем различитих првоматерија и да има своје параметре (својства и квалитете).

Првоматерије у матричном простору се раздвајају (квантују) по димензионалности (овај термин је такође објашњен у претходном поглављу), баш као што се раздвајају немешајуће течности различитих густина у истом суду.

Исто се дешава и у матричном простору: међудејство простора са формама материја са идентичним својствима одвија се у областима, које је могуће назвати слојеви. Такве слојеве матричног простора Николај Левашов је назвао „простор-универзумима„, од којих се сваки разликује од осталих својим нивоом димензионалности.

У тим слојевима (простор-универзумима) одређене првоматерије почињу да међудејствују, тј. спајају се, формирајући тзв. „хибридне материје“.

У нашем простор-униврзуму сва физички густа материја формирана је од 7 првоматерија.

„Изнад“ нас се налази други простор-универзум – други слој, – у коме је физички густа материја формирана од 8 првоматерија; и „испод“ нас се налази простор (слој), чија је сва материја формирана од  6 првоматерија.

Шематски приказ дела матричног простора са ова три простор-универзума представљена је на слици, где се у средини се налази наш простор-универзум, где је и=7 – број првоматерија, које формирају физички густу материју овог простора-универзума.

 

Шематски приказ дела матричног простора

Ови слојеви (простор-универзуми) су у сталном покрету и међудејствују између себе у зонама додира. Ствар је у томе, што у стварности простор-универзуми представљају не равне слојеве, као што је шематски приказано на претходној слици, већ имају потпуно непредвидиве облике.

Зато се затварање различитих делова простора дешава неизбежно и стално и траје дуго времена.   

 

У стварности матрични простор може изгледати овако

  При затварању делова суседних простор-универзума, у зони затварања формира се канал, по коме материја из „горњег“ пространства (за нас је то простор, формиран од 8 првоматерија), претиче у наше пространство. Исто тако, материја „вишег“ пространства се квалитативно разликује од наше.

Дакле, у зони затварања се дешава распад на првоматерије од супстанце „вишег“ пространства и синтеза супстанце нашег универзума, тј. распада се супстанца, формирана од 8 форми првоматерија и синтетизује се супстанца од 7 првоматерија. Осма форма материје остаје у зони затварања слободна, скоро неупотребљена.

Дакле, у „горњем“ простор-универзуму у зони затварања појављује се „Црна рупа„, а у нашем простор-универзуму појављује се Звезда.

Процес распада на првоматерије супстанце „горњег“ универзума изазива јак сјај зоне затварања. И тај сјај није због трансформације водоника у хелијум у резултату „термонуклеарне“ реакције, већ процеса распада на првоматерије супстанце из „горњег“ универзума. Након тога, у нашем простору се од првоматеруја синтетизује супстанца (хемијски елементи), за које су створени потребни услови.   

 

При затварању пространства са „горњим“, тамо настоје црна рупа, а код нас Звезда

Када се наш простор спаја са „нижележећим“ простором, образованим од 6 првоматерија, дешава се тачно иста ствар: у нашем простору у области затварања формира се „Црна рупа“, кроз коју супстанца претиче у „доње“ пространство у коме се на овом месту формира Звезда.

 И исто тако наша супстанца, која се састоји од 7 првоматерија, у каналу (зони затварања) почиње да се распада на те првоматерије, из којих се у „доњем“ простору синтетизује супстанца од 6 првоматерија. И тачно је у зони затварања процес распадања материје праћен моћним сјајем, који је сачуван све време док постоји канал преливања материје.

„Црна рупа“ је практично прозор у паралелни универзум.

 

При затварању простора са “нижим”, код нас се формира Црна рупа. А тамо Звезда

  Ето како у стварности настају „Црне рупе“ и Звезде.

Они су делови зона затварања (спајања) простор-универзума, кроз које се врши проток супстанци између различитих пространства са различитом димензионалношћу.

Кроз „Црне рупе“ пространства губе супстанцу, а кроз Звезде је добијају. На тај начин се у Универзуму обавља „Закон очувања материје“.

Шта се овде још интересантно дешава?

У Универзуму се дешава много занимљивих ствари.

 

На пример, постоји стално затварање простор-универзума, који имају исту димензионалност, али различит састав првоматерија од којих се састоје њихове хибридне материје; или састав првоматерија може бити исти, али поредак спајања првоматерија у хибридне материје може да буде другачији, и слично.

Такви случајеви највише личе на тзв. „паралелне светове“ које толико воле да приказују у филмовима. Иако у животу све, наравно, није баш тако!

Простор-универзуми ни на који начин нису повезани једни са другима. Па чак и ако претпоставимо постојање простор-универзума са истом димензионалношћу и саставом првоматерија, онда то не значи да се у њима све се дешава синхронизовано и једнако.

 Тако нешто је могуће само у филмовима.

Звезде и Црне рупе – регуларне структуре свемира

  У стварности, сваки простор-универзум еволуира појединачно, јер он постоји у својој нехетерогености, у својој области матричног простора. Плус томе, у универзуму се све стално креће и мења и идентичне димензионалности пре или касније престају да буду потпуно идентичне. Поред тога, у филмовима показују како људи обавезно стижу на настањене планете у „паралелним световима“. У стварности, кроз зоне затварања простора-универзум могуће је стићи било где…

Шта се дешава са материјом у области затварања „паралелних светова“?

У овом случају, супстанца, претакајући се из једног пространства у други, не разграђује се на првоматерије, јер се затварају универзуми са истим нивоом димензионалности.

Кроз канал, због недостатка разлике димензионалности, дешава се слободан проток малог обима материје на обе стране.

Ови канали се називају код нас неутрални нулти-прелази.

Даље, цитирам „Нехомогени Универзум“ Николаја Левашова:

„…Неутрални нулти-прелази могу бити стални или привремени, појављујући се повремено или спонтано.

На Земљи постоји велики број области где се јављају неутрални нулти-прелази. И ако у њих упадају бродови, авиони, бродови, људи, онда они нестају. Такве зоне на Земљи су: Бермудски троугао, области у Хималајима, Пермскаја зона и друге.

Практично је немогуће да се у случају уласка у зону деловања нулте-транзиције, предвиди, у коју тачку и у које пространство ће се преместити материја.

Да не говорим о томе, да је вероватноћа повратка у стартну тачку практично једнака нули.

Одавде следи да неутрални нулти-прелази не могу да се користе за циљано премештање у простору…“

Међутим, да се вратимо Звездама. Са њима се дешава још занимљивих ствари! Ми смо већ разјаснили да је Звезда је својеврсни завршетак зоне затварања два простор-универзума. А почетком ове зоне јавља се „Црна рупа“ кроз коју материја „одлази“ у зону затварања (канал преливања).

У том каналу се материја из „горњег“ простора, захваљујући присуству разлике димензионалности (гравитацији), разлаже на првоматерије, што је праћено јарким сјајем. Затим, при стизању ових првоматерија у наше пространство, од седам првоматерија образује се „наша“ супстанца, односно одвија се синтеза атома тих елемената, чији сопствени ниво димензионалности им омогућава да сачувају своју стабилност.

А осма првоматерија остаје у слободном стању у области затварања. Осма форма материје која се ни са чим не може спојити у нашем простор-универзуму, акумулира се у зони затварања пространства и постепено почиње да утиче на канал. Димензије канала се повећавају, што доводи до повећања прилива материје из „горњег“ универзума.

У горњој зони одрживости физички густе материје „налазе се“ само, такозвани, лаки елементи, као што су водоник (Н) и хелијум (Не). Дакле, у зони затварања се дешава синтеза тих елемената. И није случајно што је велики део материје у нашем Универзуму – водоник (Н).

У зони затварања се дешава активан процес синтезе водоника, чија маса и чини основу звезда. Такве звезде се називају код нас „плави гиганти“.

 

Звезда „плави гигант“ скоро у потпуности се састоји од водоника

  Почетна густина звезда „новорођенчета“ је врло мала, али због чињенице да је зона затварања нехомогена по димензионалности, настаје разлика (градијент) димензионалности у правцу према центру, тј. заправо, практично настаје гравитација!

Као резултат тога, молекули водоника почињу да се крећу ка средини зоне затварања – према центру нехомогености. То доводи до почетка процеса компресије звезде, током којег густоћа звездане супстанце почиње брзо да расте. Како се густина звездане супстанце повећава, запремина коју заузима звезда опада, а степен утицаја звездане масе повећава се и на ниво димензионалности зоне затварања и на атомском нивоу. На тај начин, сопствени ниво димензионалности звезде почиње да се смањује, а унутар саме звезде, због промене димензионалности, почињу процеси синтезе нових тешких елемената.

Као резултат еволуције овог процеса, величина звезде се смањује и не може да пропусти кроз себе сву масу материје која тече из „горњег“ пространства у наше пространство. Ова неравнотежа се временом повећава и достиже критичан ниво.

Настаје огромна експлозија, део садржаја звезде избацује се у околни простор.

Таква експлозија се зове „експлозија супернове“.

Као резултат ове експлозије настају услови за формирање планета, али о томе ћемо говорити у следећим поглављима. Истовремено, димензионалност простора око звезде се смањује, а параметри канала се мењају, по којем сада тече таква количина материје коју Звезда може да пропусти кроз себе, тј. систем долази у стање равнотеже.

У таквом стању живот Звезде може да траје многе милијарде година.

На планетама које могу настати након „експлозије супернове“, када дође до појаве потребних и довољних услова, аутоматски настаје жива материја (ЖИВОТ).

При појави других услова, жива материја у процесу еволуције неминовно почиње да разуме своје постојање, тј. појављује се РАЗУМ…

Током живота Звезде у зони затварања простора се одвијају два процеса: – синтеза водоника из ослобођених первоматерија након распада супстанце горњег простора-свемира са вишим нивоом сопствене димензионалности (супстанца, формирана спајањем осам примарних форми материја); и

–синтеза тежих елемената, могућност која се појављује као резултат присуства гравитације у зони затварања. Као резултат ових процеса Звезда смањује свој обим и као последицу тог повећава се у маси удела, тежих од водоника, елемената, смањује се и ниво сопствене димензионалности Звезде. Што заузврат смањује зону затварања.

Канал се постепено затвара, а Звезда се, практично, одваја од зоне затварања. Истовремено, активност зрачења такве звезде постаје све мања, све док се не заустави у потпуности. Наступа „смрт“ Звезде. Звезда се „гаси“. Ако је на почетку своје еволуције Звезда имала масу мању од 10 соларних маса, онда до краја свог живота изазива секундарну дегенерацију димензионалности, када димензионалност њеног околног простора постаје мање димензионалности од нашег универзума. Она ствара одступање у супротном смеру. Настаје, такозвана неутронска звезда.  звезда. Такве звезде се називају код нас „плави гиганти„.

 

Неке наше звезде претварају се у неутронске

Ако је на почетку еволуције Звезда имала масу већу од 10 од соларних, секундарна дегенерација постаје толико значајна да проузрокује затварање нашег универзумског простора са „нижим“ простором и појаву „канала“ по којем материја из нашег простора почиње да тече у „нижи“ простор-универзум. Формира се „црна рупа“. На тај начин, „крај живота“ Звезде у нашем свемирском простору води до рођења Звезде у нижележећем простор-универзуму.   

 

Друге наше звезде претварају се у Црне рупе

То је оно што се дешава у реалном свету у стварности.

Рођење и умирање Звезда и „црних рупа“ су природни процеси, чија суштина нема никакве везе са научним шумом, којим је испуњено скоро цело „научно“ окружење наше цивилизације.

ЗАКЉУЧЦИ

Зар није тачно да су реални процеси који доводе до појаве звезда и црних рупа много интересантнији и разумљивији од фиктивних теорија исисаних из прста хипотеза које не описују било какав природни процес. Данашња „наука“ покушава да представи природне процесе као „дивно чудесне“, што не доводи до проучавања и освешчивања. Како она види формирање звезда. Ево неколико цитата са почетка те главе:

„… Звезда почиње свој живот као хладно разређен облак међузвезданог гаса, стиснут под утицајем сопствене гравитације и постепено узима облик лопте. Када се компримује, енергија гравитације пролази у топлоту, а температура објекта се повећава. Када температура у центру достигне 15-20 милиона К, почињу термонуклеарне реакције и престанак компресије. Објекат постаје пуноправна звезда … „

Шта је то што пишу „научници“? Да на непознатој локацији из непознатих разлога наводно тамо постоји хладан разређен облак међузвезданог гаса непознатог састава који ођедном, без разлога, ни из чега, почиње да се смањује под сопственом гравитацијом, која у природи не постоји …

Још дрскије тврде да се гравитациона енергија претвара у топлоту, без обзира на то, што све ово догађа при апсолутној нули, температура сабијања облака гаса, који се сада зове „објекат“ и наводно почиње да расте …

Када температура у сред нечега тамо, наводно достигне 15-20 милиона степени, из неког разлога, термонуклеарне реакције почињу, али компресија гаса облака наизглед престаје, иако ово никада нико није видео! Тек тада „објекат“ наводно постане пуноправна звезда …   

 

Простор-универзуми могу имати у природи најизраженије облике

  Да ли је ово научни опис физичког процеса?

У најбољем случају то изгледа као запис дилетанта који нема појма шта он то описује! На крају крајева, у природи се ништа не догађа „тек тако!“ Сваки догађај има свој природни узрок, а сваки прави процес који произилази из ових разлога има параметре и смернице који јасно одговарају тренутним условима његовог тока.

Да би се разумела физика сваког природног процеса, потребно је пажљиво проучавати и анализирати. Тек тада је његов адекватан опис могућ као и даље кориштење примењене науке, у случају такве потребе.

У стварности, све је много једноставније, логичније и занимљивије.

Само треба да пронађете информације које су вам потребне и да их проучите. Јасно је да ни данас ни ми ни научници не можемо објективно добити било какву информацију. Па, зато морате прочитати књигу академика Н.В. Левашова „Нехомогени универзум“, први пут објављену пре 15 година, да би смо коначно укључили мозгове да проверимо и поново проверимо све што је могуће и да почнемо да се крећемо напред.

А онда одмах постаје јасно да Звезде нису облаци непознатог гаса који се смањио из непознатог разлога, већ зона затварања два простора кроз који материја излази из једног простора у други. Биће јасно да сјај звезда проузрокује процес разлагања физички густе материје из „горњег“ простора на примарне материје у тој зони затварања. И гравитација је својство простора који има одговарајућу нехетерогеност!

И када престане процес преласка материје, због описаних објективних разлога, Звезда се гаси, умире – претвара се у „неутронску звезду“ или „црну рупу“ која се такође појављује у „доњем“ простору као Звезда. Све је једноставно, уверљиво, лепо и разумљиво!    ! Тек тада „објекат“ наводно постане пуноправна звезда …   

За већу удобност, можете замислити свемирске просторе и овако

  Зашто се другови „научници“ тврдоглаво склањају од стварних информација, од стварног знања?

То је резултат рада паразитског система, наметнутог нашој цивилизацији пре неколико хиљада година.

Развој наше науке је заустављен непријатељима човечанства намерно. Друштвени паразити не желе да будемо довољно паметни да савладамо стварно знање и постанемо „ОДРАСЛА“ цивилизација.

Зато присиљавају „научнике“ да не раде ништа и брину се само о свом благостању. Због тога у нашој Академији наука готово две стотине година скоро ниједно темељно истраживање није спроведено, а „водећи“ научници се баве интригама и чак баналним крађама. Као јасан пример горе наведеног, предлажем да прочитате чланак „У РАН-у се развија озбиљан корупцијски скандал“.

Супротстављање паразитских снага је и даље веома високо, али човечанство нема алтернативу: или ћемо се вратити на пут интелигентног живота и еволуционог развоја, или ћемо погинути. Стога је неопходно ићи ка одређеним неугодностима и чак жртвама и покушати промовисати стварно знање у научном окружењу, у нади да ће, упркос свему, бити искрених младих људи који ће схватити шта је то и започети рад за добробит своје домовине.  

Припремио Душан Ми- извор – фејсбук страница Мидгард земља и тајне око ње-