Младост прође као сан, као сновиђење.

Кад изиђемо из сна, из стања сновиђења, гле! младост је већ, неповратно, прошла!

Грешке почињене у младости, никада се доцније исправити и поправити не могу.

Млад човек има омају и опсену, да може да исправи и поправи своје грешке.

Не, немогуће је ишта исправити и поправити!

И ја сам обмањивао и заваравао самога себе у младости, и ја сам много грешио.

И, никада, доцније, ниједну од тих грешака нисам могао ни исправити ни поправити.

Све се наше грешке уписују у душу, у дух, у биће и суштаство.

С њима живимо не само у овоме свету, не само у овом животном току, него и у свим будућим световима, у свим будућим животним токовима.

Наше грешке остају као наша усудба, судба, судбина или карма.

Нико од нас, у младости, није био свестан да греши.

Напротив, свако је од нас бивао убеђен да је сасма у праву!

Све ово што ми се сада дешава јесте последица грешака почињених у младости.

Но, питање свих питања гласи: зашто сам у младости грешио и, надасве, зашто сам уопште, било када и било где, грешио?

Одговор је веома прост: нисам знао; нисам умео; нисам могао.

Да би човек исправно живео властити живот остварујући своје најдивотније снове, тада би морао још од најранијег детињства да: ЗНА, УМЕ и МОЖЕ.

Али, као дете, ја нисам имао ни ЗНАЊА, ни УМЕЋА, ни МОЋИ.

Зато сам грешио и, право је чудо што нисам још више грешио!