ИЗ ПЕСНИКОВОГ ДНЕВНИКА

Свако је од нас дужан да се пробуди и, да дође до познања: ко је, чији је, одакле је пошао, и куда и зашто иде.

Нема никаквог изговора за небуђење и неосвешћивање!

Онај ко то не учини, Сада и Овде, горко ће се кајати у трену кад буде напуштао овај свет, а поготову при сусрету са Светлим Суштаствима у часу уласка у Онострано.

Огромна већина Срба и Србкиња из многих и разних разлога пристају на задат живот.

Најчешћи разлог који се може чути, за пристајање на задат живот, гласи, отприлике, овако: морам да шутим и трпим због своје породице, због жене и деце, јер ако се побуним, онда ћу остати без посла, без извора прихода, па ће моја деца гладовати.

Али, тек тај резлог јесте велика опсена!

Најбоље ће бити да вам наведем лични пример.

Будући да сам рођен у сиромашној породици, као и већина вас, од ране младости нисам имао никакву заштиту у овоме свету.

За све сам, буквално за све, морао сам да се изборим.

Млад сам се оженио, а убрзо потом и децу рађао.

Све време смо водили свети рат, за Живот и Смисао Живота, моја супруга, моја животна сапутница, и ја.

Нисмо имали ни свој стан ни своју кућу, па смо се често селили са једног краја Београда на други.

Уз то, будући да сам од комунистичке власти био обележен као државни непријатељ, нисам нигде могао да се запослим, већ сам све време радио као спољни сарадник књижевних новина и часописа, и за то сам неуредно примао хонорар.

Борили смо се, некад чак и гладовали и смрзавали се заједно, моја породица и ја, али нисмо одустајали, нисмо се предавали.

Моја жена, а потом и деца, ни у једном тренутку не размишљаху о томе, да оду од мене, да ме оставе самог, већ су вазда и увек били уза ме.

Може се заборавити земља

у којој бејаше све мед, млеко и цвеће,

али земља у којој се гладовало удвоје –

никад се заборавити неће!

Ове стихове једног руског песника, често би говорила моја супруга, да охрабри и себе и мене.

Но, да скратим причу.

Кад је све то прошло, када су деца већ одрасла и завршила највише школе, и када смо породично изишли из свих материјалних и новчаних проблема, у једном нашем породичном разговору син ми рече ово:

Тата, свака ти част!

Не само што се не љутимо на тебе што си се својеглаво и тврдоглаво борио за самосталност и самобитност, што ниси пристајао на задат живот ни у тренуцима кад у кући нисмо имали ни пребијене паре, но ти се просто дивино и, поносимо се тобом. Уз тебе смо и мајка, и ја, и сестра духовно ојачали и очврснули и, пронашли властити пут.

Да си због нас пристајао на задат живот, не бисмо те толико ценили, а можда те тада уопште и не бисмо ценили!

Јер, новац дође и прође, а наша дела остају!

Ове синовљеве речи бејаху ми највећа награда и највеће признање од стране моје породице.

То је највише и најлепше што су могли да ми подаре!

Зашто вам све ово сведочим?

Наравно, не сведочим вам из сујете, таштине и гордости, већ, да бих вам рекао, да никада и нипошто не пристајете на задат живот.

Ако ли ваша деца заједно с вама гладују и смрзавају се – више ће вас ценити и поштовати, него ако ли сте из слабости пристали на задат живот, тобож, зарад своје породице.

Човекова света дужност је да буде духовни ратник, ратник светлости, свеједно да ли има или нема породицу!

Нема никаквог изговора за небуђење у смислу: ја бих се борио против таме и зла, али не могу и не смем због своје жене и деце!

Упамтите: срећа никада не прати кукавице, већ САМО ХРАБРЕ!

(У Ташмајданском парку, крајем пролећа 2015. године: Нас Двоје као – ЈЕДНО!)