Дивотан, сунчан, топао и мио дан.

Пролеће усред зиме.

Док тихујем у соби, изненада ме позва Владан Пантелић, и рече, да би желео да прошетамо обалом Велике Реке.

Одговорих му, да одмах дође, јер сам већ спреман за шетњу.

За мање од петнаест минута Владан се појави у мојему дому, но, одмах продужисмо пут Истера који је на триста метара од мојега дома.

Успут смо се сликали на сваком кораку.

Још сам од детета волео да се сликам, и никада нисам имао осећај, да ми тиме неко краде енергију, како то умишљају и говоре поједини духовњаци у опсени.

И Владан, такође, воли да се слика као и ја, па смо, шетајући праисконом шумом поред Истера, наизменице, сваког часа, сликали један другог, попут знатижељних, раздраганих и враголастих дечака.

На левој обали Истера, од Београда па све до Панчева, постоји праискона шума, веома ретка оаза у Европи, где је Природа онаква каква је била и пре триста година.

Ту има на десетине врста барских птица, али и свих других птица, какве је тешко срести и видети било где другде.

Овде би могли да се снимају филмови о Старим Словенима, са све сојеницама и колибама, каже ми Владан, без икакве додатне сценографије, јер је све тако древно, праисконо и девичански природно.

Ја му одговарам, да ме ова оаза – са све трском, шеваром и бистрим језерцима – подсећа на сцене и кадрове из Куросавиних филмова о самурајима.

На једном језерцу, међу трском и шеваром, угледасмо два лабуда, лабуда и лабудицу, како бели попут великих снежних грудви смирено плове, ћућуре и тихују.

Посматрајући и сликајући лабуда и лабудицу, Владан у једном трену прошапута:

То је права љубав!

Птице, а поготову лабудови, не знају за прељубу.

Они су, за разлику од људи, верни једно другом до краја живота.

(Вилењак на Истеру – снимао Владан Пантелић)