Сада ћемо говорити о песничкој слободи, о ономе што се стручно зове лиценција поетика.

Песничка слобода, односно, слобода песника, огледа се, између осталог, и у томе, да песник уопште не мора да се придржава (званичног) правописа, већ да може, по слободи, кад год осећа потребу за тим, да одступа од званичног правописа, те да сам смишља и намеће нека нова језичка и књижевна правила.

Само песници имају ту и такву слободу.

Нема је нико други, чак ни књижевници, приповедачи, прозни списатељи!

Зашто само песници имају такву слободу?

Зато што су песници једини творци и чувари језика, одувек и заувек.

Наравно да су песници више него књижевно писмени, наравно да песници познају и осећају правопис боље од свих других, али су они, истовремено, и дужни да увек изнова проширују поље слободе, чак и у језику, чак и у правопису.

И будући да песници боље од свих осећају и знају дејство и снагу језика и речи, они, упоредо с тим, осећају и знаду колико су и најтананије речи, у бити, немоћне да изразе наша најдубља и најскривенија осећања и виђења.

Језик песника јесте мета-језик, језик с ону страну језика, отуда је и сам правопис у песника више мета-правопис (мета-ортографија) него ли обичан (званични) правопис; правопис изван и с ону страну правописа; онострани и метафизички правопис само за песнике и вилењаке.

За песника су и језик и реч сушто биће.

За оне који нису песници језик и реч нису сушто биће, већ само средство илити помагало за међусобно општење, за комуникацију.

Песник и осећа и види реч, види је у свим ваграма и нијансама, види је у плавом, у зеленом, у црвеном или у љубичастом, све у зависности од тренутног појимања и осећања.

Познато је да се само слаби и лоши песници строго придржавају званичног правописа.

Што је песник даровитији и снажнији, што је самосвојнији и самобитнији, све се мање придржава правописа.

У србској поезији најбољи пример за ово о чему говорим јесу Момчило Настасијевић и Милош Црњански, два песничка исполина што се најмање придржаваху званичног правописа.

Зато су и створили тако моћну и снажну поезију која превазилази простор и време, поезију за сва времена и све просторе у Васељени!

Мени мој пријатељ, Владан Пантелић, у шали каже:

Драгане Симовићу, када би ти данас полагао испит из србског језика и књижевности, добио би, код било којег професора, слабу или лошу оцену. Али, за утеху, да ти кажем, још горе би прошли Настасијевић и Црњански!