Предговор: Србине Србаковићу: Криво сједи, а право бесједи.

А, богме, ја сам се баш искривио и сав се извитоперио, сједећи и кости ломећи око ових „Срба у давнини“. Па сад макар и криво сједио, право ћу ти рећи: како и за што су постали „Срби у давнини“. Овако ти је то било.

У календару „Србобрану“ за год. 1894, а под именом „Врач погађач“, написао сам ја први дио „Кратке повјеснице Срба“, и ту сам натуцнуо тек мрвељак од свега онога, што је Српство доживјело од постања свога па до Стефана Немање. Па и тај истом први дио те једне једине мрвице из прошлости Србинове, претворио се у читаву оскорушу и засјео у неситом грлу оних љутих Србождера, који се не боје ни Бога ни врага, него се боје само имена – Србин. Па Србождери, ка’ оно ти свака ненајест, напунили се јада од грла до димања, па изригали на ме и на моју „Кратку повјесницу Срба“ читав пљусак једа и жучи.

Али: који год нас је пас ујио, сваки нас својом длаком лијечио.

Те тако и ја мишљах, да ће се она бандоглава напаст понајприје дозвати памети, ако јој почупам њене рођене длаке и длачице, које с главе које с репа, те ако је окадим рођеним њеним кадом. За то сам  навлаш пробирао баш србождерске писце, кад сам оно прошле јесени у „Србобрану“ почео да пишем мога „Жапца напуханца“, који није био ништа друго, већ одбрана моје „Кратке повјеснице Срба“. У „Жапцу напуханцу“, а на основу туђинских, нарочито србождерских писаца, ја сам почео доказивати: одакле сам црпао градиво и на чему сам засновао своју „Кратку повјесницу Срба“. И баш хтио сам да докажем то све на длаку.

Јербо: ако ћеш вижле убити, ваља га и за плот бацити.

Али: почем се тај „Жабец напуханец“ био ваздан отегао, ко пас у копривама; и почем ја такве ствари врло мучно писати везаних руку и на прекид, у повременом листу; и почем ја све оно донде, што је изашло у „Србобрану“, само један предњи батак „Жапца напуханца“; и почем тога има још за три онаква батака; и почем људи наваљују и напаствују ме, да ја то баш до краја ишћерам и да посебно одштампам: одлучио сам, да се покорим тој вољи – невољи мојој. Те сад већ не имађох куд ни камо, него баш морадох да заковрнем шију „Жапцу напуханцу“ онђе, па да га наставим и довршим овђе у – засебној књизи. А: почем је велеучени хрватски историк, др. Маретић, писао некакве „Slavene u davnini“; и почем у прастарој „давнини“ тој нигђе није било ни ђавољег „Славена“, ама ни колик’ за лијек: и почем је у тој давнини словенској било Срба Србаковића, да их „нити избројити нијеси могао“; те почем се и мој „Жабец напуханец“ био окомио баш на те Србе давне старославне: онда књизи овој доликује само једно име: Срби у давнини. И за то ја настављам „Жапца напуханца“ у засебној овој књизи, под новим именом: „Срби у Давнини“.

Тако сам некако рекао у „Србобрану“ онда, кад сам „Жапцу напуханцу“ заковрнуо шију и – прекинуо. То сад понављам и напомињем, да је оно градиво из „Жапца“ изнова прерађено и допуњено, и да то све чини само један (предњи) дио ове књиге, а остало је ново.

Еле, миц по миц, па испаде ово читава књига.

А књига ова требала је изаћи из штампе још о прошлом божићу. Али то ми не дадоше свакојаке невоље самовоље, те од тад до данаске ни пером не забодох у овај посао. Па можда никад не бих ово ни штампао у посебној књизи, да није било оне погане ћуди српске, која се све боји, да се туђину не замјери, а своме рођеном очи копа и срце му запљува.Погана та ћуд србињска побојала се зар, да ће јој Србождери преотети славу, па и она боље потрчала, да пљуне на моју „Кратку повјесницу Срба“ и да се баци каменом на ме.

Баш оних дана, кад је у „Србобрану“ почео излазити „Жабец напуханец“, изађе и у Београду у либералској „Будућности“ (бр. 9. Год. 1893.) приказ некакав, гдје се о мојој „Краткој повјесници“ вели, да је „основана на грозним неистинама“, па онда се изриком каже: „Ту се (у мојој повјесници) с одушевљењем  говори о првим државама српским, тамо негде у Азији, колико их је свега било, делове света населише и то таквом математичком сигурношћу, као да је свима тим чињеницама подлога „дипломатика“. Једном речи: писац је тој својој повесници дао такву форму, да је она управо испод сваке критике…“

Тај приказ написало је извјесно ђаче полетарче из Загреба, које је истом зимус почело мало по мало да ждрца по новинама и то по новинама – партизанским. А томе ђачету Српчету ја сам лично знанац и пријатељ. И кад је оно послије читало „Жапца напуханца“ и обазнало, да ја ништа нијесам оснивао на, тамо његовим, „грозним неистинама“, нити сам што измишљао из своје главе – онда се и оно покајало, што је тако писало и што се онако у ваздух прекопитнуло. А то је похвално и то му служи на част.

Јер: боље је и с пута саћи, па дома доћи.

Али тим мање је похвално, кад људи, кад Срби, па још ваљани Срби, хоће жмурећки да заводе с правог пута и онда, кад им се показује прави пут. Па и тога је било и биваће вазда.

Био је прошао раван мјесец дана, како сам ја заковрнуо шију „Жапцу напуханцу“ и јавно објавио, да ћу га наставити у посебној књизи „Срби у давнини“. И тада је сваки савјесан човјек био дужан, да чека и да саслуша, шта ја хоћу да кажем и докажем. Па опет, док ја још не бијах ни издушио, на мјесец дана послије оне моје објаве, књижеван српски лист, који би морао да води рачуна о свакој књижевној објави, и који на сву силу хоће да је озбиљан и савјесан, ево шта вели:

„У календару „Србобрану“ за год. 1894. Штампана је „Кратка повјесница Срба“. Ми смо заиста у недоумици, шта да речемо о томе чланку, јер нисмо на чисто, да ли је шала или збиља, као што изгледа. Ако је збиља, онда се морамо најодлучније оградити против оних бесмислица, које су тамо написане – – кад се у поменутоме чланку прита и учи, да је „име Србин било познато на хиљаде година пре Христа“, да „у Индији има и данас места са чисто српским именима“ и говори најозбиљније о сељењу Срба из Индије у Малу Азију, Африку, Шпанију и Италију и безброј других  неистина и бесмислица – кад се тако шта пише и чита, да ли је то она  права основа, која треба да је подлога истинитом сазнавању и познавању свога народа? Овако писање  срамоти нас пред страним светом, српској историји и науци не користи ништа, а на народ директно утиче штетно тиме, што га наводи на уображавање и ствара му  лажне идеале!… Нека  други измишљају таква дела… ми не треба то да чинимо, јер ми имамо у својој историји доста идеала, на које треба да се угледамо!“ и т. д. („Стражилово“, бр.1. год. 1894.“)

И ово је написало Српче ђаче, оно Српче са бечкога свеучилишта, које само ништа није створило, а све руши што су други стварали; које пише читаве расправе историјске, па ништа ново не каже и ништа не доказује; и које, најзад, мисли, да му чак ни један Стоја Новаковић није дорастао, те се чак и њ накопистило. То Српче припада оној школи нових касапа, што под реп кољу, „новој школи историчара“ српских, који не знају преча посла, него доказују, како Вук Бранковић није издао цара Лазу на Косову, како Вукашин није убио цара Уроша, како је Краљевић Марко Бугарин, како стари Србљи соја Немањина нијесу имали златних новаца и тако све уз вјетар, као да су се најмили, да кљукају најслађе залогаје у уста српским злотворима.

Па сад, Србине Србаковићу, треба и ти да вјерујеш у те господске беспослице, ако хоћеш да си читав. Иначе боље да те нема! Јер ти нови касапи, који сами још ништа нијесу створили, а руше што су стољећа стварала, вељу, ето они немају „лажне идеале“, они нас не „срамоте пред страним свијетом“, они не утичу „штетно“ на народ, они нам дају „праву основу, која треба да је подлога истинитом сазнавању и познавању свога народа“! А наши стари преци, рса и соја косовскога, који су нам створили све, што ми данаске само рушимо, ждеремо и поганимо, – они су били глупави блесани, они су имали „лажне идеале“, они су стајали на „кривој основи“, они су „штетно“ утицали на своје потомке и „срамотили нас пред страним свијетом“, јербо: они су, драговићу мој, вјеровали и изгинули у тврдој вјери, да је Вук издао Лазу, да је Вукашин убио Уроша, да је Марко био Србин од Србина и да су Немањићки Срби ковали златне новце и срећно их стуцкали и похарчили, док су одгајили и васпитали нас овако јадне, гадне и погане погансузе и мудрице, што од мудрости силне већ и памет погубисмо.

Како јоје слијепи, све то горе гуди.

Па сад, ако те је воља, ти иди за њим, али ја богме нећу, па да ми је из ока испао. Ни до селе нијесам ја слијепце водио ни за слеповођама ходио, но вазда сам тражио и слушао паметније од себе. А баш ти паметнији и најпаметнији људи казали су прије мене све оно, што сам ја рекао у мојој „Краткој повјесници Срба“ и што ћу овдје рећи. Сад да ли је оно бечко Српче ђаче читало ону истом започету одбрану моје „Кратке повјеснице“ – то ти ја не знам. Ако није читало – просто му било. Но ако јес’ читало (као што и јесте), онда му не ваља посао, што истрчава пред руду, што суди и осуђује док не саслуша, те намеће своје услуге кивним Србождерима, а мени чини пакост ни кривом ни дужном. Јер кад оно Србождери гракнуше на ме, ја сам се слатко смијао и савјест ми бјеше чиста. Али ме к’о жацну, пецну и штрецну, кад у тој галами опазих и њега – мило Српче моје.

Чуло оно гдје нешто звони, али не зна у којој цркви, па к’о вели, дај запомажи и кукај на туђем гробљу.

И заиста, ту његову запјевку у „Стражилову“ оног стика дочепаше и прештампаше први србождерски букачи, као загрепски „Obzor“ и „Hrvatska“, а по њима и њихова дубровачка прирепина „Crvena Hrvatska“ – све сами добри пријатељи и моји и твоји, Србине Србаковићу! Прештампаше братија, наравски, како не би, па још и надокитише својим упљувцима. Па тако се то мило Српче баш љуцки одужило својој српској савјести и од погибије сачувало свете аманете косовске. Учинило је, сирото, колико је могло и умјело – колико му је Бог даровао.

А да оно није то учинило, не бих ти ја никад написао ове „Србе у давнини“. Па ето баш за то сам их написао и за то их штампам.

И већ сад ја знам, шта ће од мене бити! Сад, Србине Србаковићу, кад ти ушчиташ оне силне наводе и свакојаке заврзламе, знам да ћеш рећи: Овај братац морда не умије самостално да мисли, кад се држи туђих мишљења, к’о пијан плота. А да ви’ш, братац, није то ни тако. Умијем и ја, хвала Богу, да мислим својом главом, и баш хоћу да мислим самостално, па тако и чиним. Ал ево ти муке, гдје се то неким закованицама не допада. Не вјерују они мени и теби, Србине мој, па да се на главу поставимо, а овамо вјерују сваком туђинцу и бозна каквом душманину српском. Па ево гдје ти нови касапи и мене нагнаше ка’ боса у трње, да им ја овдје дробим сувапарне мисли туђе и да им под носом чибукам прашљиве књижурине, Бог те пита чије и ко зна откад, те да туђом памећу њих памети учим, себе не учећи, а тебе – мучећи.

Јербо: ова моја српска књига за народ није баш онако лагачка и лако сварљива,као што обично пишем за неуки народ и као што ћу писати друге књиге. Али друкчије није могло бити, ако хоћеш, да нам и нови касапи вјерују. Дакле, Србине Србаковићу, овдје ти се ваља мало потрудити. А од селе ћу се ја трудити, да ти пишем само онако, како ћеш све лако схватити и разумјети без по муке.

А да ме знаш, ко сам и чиговић, ено сам ти се потписао пуним и правим именом. Оно, ја сам хтио да пустим беспослене сврбигузе, да још мало нагађају, ко је тај „Врач Погађач“. И ље не бих ти се шале сам казао, да ме нијесу други проказали. Први ме јавно проказао баш сам „Жабец напуханец“, тако звани „Obzor“. Ал и прије тога већ су и „вребци“ загрепски знали, ко је тај „Врач погађач“, што пише „Шило за огњило“ и „Кратку повјесницу Срба“ и већ све такве неке чудноватости. А понајбоље је то знао „Жабец напуханец“ и његова другарица распуштеница, пророкова „лудачка хаљина,“ илити „Hrvatska“.

Па опет баш они су тврдили да „Шило за огњило“ пише некаква „баба из Петриње“, и да је „Кратку повјесницу Срба“ писао преосвећени господин Никанор Ружичић, владика жички. Истина, ја сам срећан, што могу рећи, да је одличан српски књижевник, преосвећени владика Ружичић, мој пријатељ, који ми добра жели. Али високи тај моје пријатељ никада ни у каквом моме послу није судјеловао ни савјетом ни дјелом. Па сад, молим ја тебе, ајде ти мени реци, шта су хтјели с тим они србождери загрепски? Хтјели су да исмију и да извргну јавном руглу једнога „влашког попа“, па им се учинило, да ће ту глупост најзгодније постићи, ако поводом моје „Кратке повјеснице“ помијешају име једног српског преосвећеника са извиканим именом једног „Врача погађача“ и „бабе из Петриње“. Ал, на пакост њихову, ја, Врач Погађач, нити сам каква обријана „баба из Петриње“, нити сам какав владика, макар што бих врло волио да сам владика, особито сад, кад сам остао чист као црквени миш. А нијесам ти ја ни поп нит попино дијете. Па нијесам ти ја чак ни богословац никакав, нити сам икад привирио у коју богословију, и ако знам готово на изуст Свето Писмо и сва дјела апостолска и сва четири јеванђеља – да како – православна. Елем, од свега тога сијасета, ја сам ти само један необично обичан Симеун, Симо, Сима, Симица – или већ како се свиди теби и куму моме. А пошто се и срећном случају свидило, да сам ја законити син Луке Лазића, тако се и мени свиђа, да употребим своје законито право и да се потписујем: Сима Лукин Лазић, онај „оглашени“ злогласни, који испитујем срца и бубреге србождерске, па – и ако не врачам – често погађам мрачњачке тајне и задње мисли, те по томе сам собоју нарекохсја.

Врач погађач; Загреб, на Видов дан 1894.

Преузмите ПДФ издање књиге „Срби у давнини„

ИЗВОР: Расен