Љубави крв моју у својој стишај

До моје потпуне смрти много ће воде проћи

Moj лик обрастају маховина и лишај

Изговарам речи које се крадом претварају у ноћи

.

Коњи у трку протутњаше изнад мене

Твоме се лицу сунцокрети савише гладни сунца

За коњима меким ходом газе деца и жене

Уместо усне врес у љубавној ватри бунца

.

Помири се ca преосталом мојом крви

Она ти отвара врата у камену и нуди биљне лепоте

Из ње се легу змије славуји вране и црви

И прекасно сазнање да нас од земље смрт оте

 

 

Извор – www,poezijasustine.rs

-слика- Момчило Мома Фундуп-