Тиха се ноћ спустила, спокојна,
Даљине дивне несташе у сумраку.
Плава се коса, нежна и опојна,
Расула по мојим грудима и стомаку.

Усне ми несташе међ’ њеним недрима,
Прсти моји јој се простреше по телу.
Дрхтаво се дотакосмо бедрима,
Те сам ноћи заволео Санелу.

Без иједне речи, ма без гласа,
Ми рекосмо све што нас ломи.
Она ме само обгрли око паса,
С надом да је моје срце удоми.

„Пусти славу…“ – рекох јој тихо,
А она само прошапта меко:
„Волела бих да ме не зна нико,
И да са тобом побегнем далеко…“