Тијанија пресветла. Уранио Јарило, распростро злато по пољима и брдима и реци Тијани. Ваљају су фини слојеви магле по котлини. Жмиркају и светлуцају хиљаде и хиљаде огле-д-алаца са залеђеног снега. Небом прелетеше два гаврана сребрњака. У даљини реско лаје цуко. Можда види зекана у близини, можда му се прикрада лукавица лија, да шћапи неку занесену и неопрезну коку за своје лијиће, можда је, као одапета стрела витеза Благоја Сртелца Ариљца, протрчао срдаћ. А можда лајући високо подиже храброст, показује да је будан, да је зубе наоштрио, да је спреман за истрк ако буде потребно. Горуцка и пуцкета ватра у стринској пећи на дрва, капље са крова истопљени снег – тап, тап, тап. Ужарило ми се треће око викло да гледа оностран, викло да гледа међубића светова, да види богове на далекој, далекој планети родини, викло да стра-жари. Иде ми се код Храста мудраца, иде ми се на Каблар планину да гледам кривуд реке Мораве, иде ми се на Овчар, испор жарне светлосне тачке где се рачвају струје, иде ми се – не иде ми се… Где да идем, хеј, хеј, где да идем – када сам дошао!?