Драган Симовић: ТИХОВАЊЕ У СВЕТОМ ВИЛИН-ГАЈУ
ИЗ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА
ВИЛЕЊАКА СА ЗВЕЗДАНОМ ЛИРОМ
У Природи је све усаглашено и усаображено; у Природи је све – природно!
Седим и тихујем у светом вилин-гају.
Ближи се вече, љубичасто и пурпурно.
Румени сунчеви зраци пробијају се кроз моћне и густе крошње.
Пој и пев тица уједначен је и усаглашен с ветровим свиралама и гајдама.
Осећам присуство дрвећа, осећам присуство сваког дрвета појединачно, сваког дрвета – понаособ!
И дрво осећам и видим као биће, као особу, као личност.
Свако је дрво песма и прича за себе; свако је дрво другачије од свих других дрвета.
Дрвета су повезана међусобно; сва дрвета су умрежена у невидљиву и тајинствену мрежу под земљом.
Повезана су жилама и жилицама, повезана су енергетски и духовно.
Дрвеће се међусобно припомаже.
Јака и здрава дрвета шаљу своја животна дејства, подземним каналима и каналчићима, према оним слабим, немоћним и болесним дрветима.
И у свету дрвећа постоје видари и исцелитељи, постоје чувари и водичи.
И у свету дрвећа постоји љубав, постоји пријатељство, постоји саосећајност и самилост.
Сви људи редом воле животиње, али је редак – веома редак! – човек који воли и осећа дрвеће као сушта бића, као сушта, душевна и духовна бића.
Само вилењаци виде и осећају дрвеће, виде и осећају свет дрвећа и биљака.
Само су вилењаци, неким тајинственим и оностраним путима, повезани са дрвећем, повезани са биљкама.
Једино дрвеће све даје, а ништа не тражи заузврат!
Једино су дрвета и биљке бескрајно несебична бића.
Дају све што имају, а ништа не траже, ништа не ишту, ништа не узимају, ништа не отимају.
Каква дивота и милина!
(Лето, у дану дугодневице, 7524/2015.)
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Обзиром да волим сву природу сва жива и наоко нежива бића, као што су стене, камење, шљунак, песак и друга материја (која је за мене такође жива и са њом се разумем и дружим), деценијама и годинама ми је у сећању једна огромна стена из мог завичаја на коју смо се као деца радо пењали и завлачили у њене тунеле. Пошто се већ више година дружим и са пчелама, увек ми је у мислима и једна огромна липа која је живела поред наше куће и коју смо сви волели и пазили а и она нас . Када би процветала у липњу месецу она је била јена огромна кошница која би брујала данима . Често пута сам помишљао да одем негде у шуму и да нађем једну садницу и посадим је поред моје овдашње куће. Али Небеске Силе су ми у томе припомогле. Пре две године , на једно четири метра од куће, уочио сам једну необичну младицу која ми је личила на изданак липе. Када је након неког времена пустила листове, видео сам да је то Она. После тога сам је заштитио и припомажем јој да одрасте . Брујаће и ова, исто као и она из мог детињства.
Препознах се ко сам ~ по дрвећу ♥