“Какве бјеху Црногорке наше?
Што кошуље у пепелу праше
Све правиле од тврдога лана
Са њинијех уморнијех длана
Од кошуље па до кабанице
Све са њине натре и прешлице
То су биле старе вукобаше
По горама ћецу што рађаше,
Ил’ пластећи или копајући
Ил’ бијеле овце чувајући
Ил’ тражећи браћу по разбоју
Раћале су јадну ћецу своју
Све велике људе и јунаке
У колибе и у савардаке,
Без болница и породилишта
Без љекара и без обданишга
Ал’ тој ћеци не сметаше ништа
Што су расла уз колено мајци
Да постану људи и јунаци
На студеној плочи спавајући
И бијеле овце чувајући,
Прирастали витезови млади
Од јуначке ћеце сирочади.“