Лежи живот на тренутку меканом и у вечности погледом искричавим кроз окна замагљена почиње да бежи, буђења су иста, само снови после увек тежи

Путеве незнане корак табана а циљ увек исти, сан до поновног плача

Тренутак о љубави ништа знао није,
сем да у њему она бива, кад времена се укрсте његова и њена

Лежи живот и све му се чини да у смрти што је још не спозна остаће вечно, ал’ у сваком сну пролазном људи што требало би срести, многа лица што пружаху му руке, а ипак док будност сна траје грли случајношћу некаквом само одабране

А, потом, утоне у светлосни сан и кроз нови плач изнова из њега се буди у нови неки сан, љубави магловите што биле су пре плача – сада за нове додире се боре

Небо исто и даље над нама с висине  гледа и нитима невидљивим својим сусрете душа уговара, док залуд се, залуд пита – што осећања вечно у људима понавља