ИЗ РАДМИЛИНОГ ПЕСНИЧКОГ ДНЕВНИКА

О, Драгане, чудесан дан је данас био. И ја сам јутрос осетила да сам присутна у истовремености по томе што сам приметила да се дешава оно што именујемо као синхроницитет, а то ми је и те како познато стање побуђености духа кад ваља бити пажљив и препознати шта ваља чинити, јер се Божије двери отварају и пружа се прилика за делање. Томе сам се давно научила уз Спасоја Влајића, баш у време кад је тамна сила ударила на ме. Тад је могуће препознати матрицу догађаја, која се кроз временске слојеве спирално одвија доводећи позване душе да учине оно на шта су се заветовале да ће урадити. Свесно присуство у догађају, искрено срце и молитва да на Земљи буде као и на Небу је оно што сам чинила. Увек сам изговарала Његошеве речи из Вијенца „Нека буде што бити не може“ јер је на тајанствен и тајинствен начин Његош био вазда присутан у мом животу, а особито у то доба. И било је оно што није до тад могло бити – душа се избавила из чељусти зла! Имам осећај да се то пресликало на многе друге временске линије, те да се по принципу огледања великог у малом и малог у великом направила пукотина у сфери обмане и лажи не само у мом животу, но и много више од тога. Сви знаци су упућивали на то. То сам осетила кад сам прочитала твој запис – као да си писао о мени. Позив је био јасан и ја сам се одазвала на њега. Дивно је што си присутан. Љубим ти душу пречисту, Вилењаче љубљени!