Ни ноћ која прође, ни дан што долази

Ни тама ни светлост не дотичу чула

Ни ветар што дахом у кости силази

Ћутњу не разбише покрети расула

.

Из које суштине у свет брига слећеш

Недостојну масу трпиш на свом врату

Због подсмеха снове у џепове мећеш

И стаклене перле надређујеш злату

.

Куда све то води – докле ћемо стићи

Све стидљиво слутиш – себе кривиш јавно

А знаш да свет воде кукавичји тићи

Узевши од орла име дично, славно

.

Збирка песама „Пијано праскозорје“