Још једно јутро уморно свану,

Ноћас режах, сада само цвилим.

Душу моју поново издану

Опет само грдим и кривим.

.

Режах и певах да скријем бол,

На урлање подсећало то је.

Препун ми беше кафански стол,

Сви играју, плешу, не стоје…

.

„Само за песника!“ – посвета стиже

Од незнане лепотице неке.

На трен ми то морал подиже,

Те заборавих болне дане далеке.

.

Целе се ноћи грлило и пило,

Око мене распевана би раја.

Да се онда оно није збило,

Срећи мојој не би било краја.

.

Но се зби, и сада сам ту,

Осмех лажни краси ми лице.

Певам, а и даље мислим на њу,

И на очи једне невернице.