Радмила Бојић: Пишем од ДивЈунацима мог детињства…
Пишем о ДивЈунацима мог детињства и то ћу да објављујем у Србском журналу!
Пишем да олакшам душу своју јер више не може да их издржи бол што је раздире за једним дивотним светом који је спознала, живела га у свом детињству и раној младости… а ….онда је све нетрагом нестало… свет се није обновио, јер смо га напустили… и сад је на издисају….
Зато, кад уђем у кућу где је дете, где су деца …ја се одмах претворим у мог ујака Драгомира и заплешем са децом тако да им свет заличи на заљуљан најлепши сан…певам, плешем са њима у наручју, ставим их око врата и изнесм из куће, из стана право напоље….
тражимо бубице и лептире са којима причамо… Пењем их по дрвећу… Мењам боју гласа и опонашам неког смешног говорника… цупкам их на крилу и бацам у вис што више могу…тада Јесам и тад Бивам…
Кроз мене оживе и други Дивјунаци и ДивЈунакиње о којима ћу тек писати,… сем мене и деце нико их такве не види… неки су живући на планети, а неки су отишли са овог света.
Сад ће ми лакнути на души јер ће они и кроз друге живети онако дивотни какви су у мени… а то некако како старим све болније бива
Ти знаш, осећаш и разумеш то♥
Како ми се дивотним Творац кроз тебе указује, од милине душа моја пева и плеше. ♥ Љубим те и грлим свом душом својом.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 