И овај камен земље Србије,
што претећ сунцу дере кроз облак,
суморног чела мрачним борама,
о вековечности прича далекој,
показујући немом мимиком
образа свога бразде дубоке.

Векова тавних то су трагови,
те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, кô пирамида
што се из праха диже у небо,
костију кршних то је гомила
што су у борби против душмана
дедови твоји вољно слагали,
лепећи крвљу срца рођеног
мишица својих кости сломљене, —
да унуцима спреме бусију,
оклен ће некад смело презирућ
душмана чекат чете грабљиве.

И само дотле, до тог камена,
до тог бедема,
ногом ћеш ступит можда, поганом.
Дрзнеш ли даље? . . . Чућеш громове
како тишину земље слободне
са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
шта ти са смелим гласом говоре,
па ћеш о стења тврдом камену
бријане главе теме ћелаво
у заносноме страху лупати . . .
Ал’ један израз, једну мисао,
чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!“ . . .