ИЗ КЊИГЕ „СНОВИ БЕЛОГ ЧАРОБЊАКА“

ЈЕСИ ЛИ ТИ ТА

Јеси ли ти та,

што ноћу фењер са свицима носи,

и песмом својом

милостивом звезде буди?

Јеси ли ти та,

која кроз олујне ноћи

Светлост души мојој носи?

Јеси ли ти та,

што поје нежно, најнежније

не би ли звездана чеда успавала?

Јеси ли ти та,

која кроз живот ходаше,

у хаљинама разним,

не би ли душу моју загрлила?

Јеси ли ти та,

која у себи тајну знадеш

ииспружене руке срцу моме пружаш?

Јеси ли ти та,

коју сам у молитвама

ноћима, годинама, вековима дозивао?

Јеси ли ти та,

која ме је у себи пронашла

и која у срцу своме мени пева?

Јеси ли ти та…

У ЛУЦИ ОД ЖАДА

У луци од жада

окупаној мирисом

кристалног срца Гаје – чекам.

Сам, стојим  на мосту од паучине,

тетовиран маштом

унутрашњег сећања.

У луци од жада са пртљагом сећања,

завежљајем жудње, и

флашицом сете очекујем лађу.

Океаном димензија и

временских циклуса саздана

лађа Господња са Сиријуса стиже.

Нек ноге што ово тло газише

не поклекну 

и нек сузе што капају

кристално чисте буду!

Улазница је светло срце пробуђених

и душа која Господа љуби,

те се са Њим стопи.

У луци од жада

остављам маску, мисли жудње и санкаре,

одлажем хаљину телом звану

и чистом душом

ка Плавој звезди хитам.

У луци од жада …

ИСПРУЖИ РУКЕ МИЛА

Испружи руке мила,

Желим ти невидљивим мастилом

животе наше исписати.

Испружи руке мила,

својим би топлим дахом

да грејем душу твоју нежну.

Испружи руке мила,

да срце своје ставим у њих,

да ти себе дам до целовите Празнине …

Испружи руке мила,

да читаво једно еонско путовање

сећања на Извор окончамо.

Испружи руке мила,

да ти звездана јата галактичког Стварања подарим…

 

Испружи руке мила,

допусти да душа моја росом пробуђеног 

умије душу твоју,

и да огањ ватре моје

са твојом уједињен гори.

Испружи руке мила, чуј стих душе моје.

Ти знаш да на крају Трагалац и Тражено

Једно буду.

БЕЛЕШКА О ПЕСНИКУ