Још увек живе у мени слике
мог’ оца драгог, на крају њиве.

Класју, ето, милује стабљике,
на драго биће сећања живе.

Гледам га како му поглед пуца
преко тог’ класја у смирај дана.
Лице му блиста као зрак сунца,
коса на ветру, ињем прошарана.

Да ли је добро налило зрно?
Узима нежно и класје кида.
-Ваљда му није род посрн’ о?
На длану са њега плеву скида.

…А када први падне откос
то мило зрње држи на длану.
Груди му тада обузме понос,
два Сунца сијају у том дану.

Чудни су били његови пути.
Мамина сенка њега прати.
Увену, као листак жути,
мила му беше моја мати.

…И сада заједно жању небом,
са кишним класјем они живе.
Закле ме, овим житним хлебом:
“ Ево ти, кћери, па ори њиве“!

Милица Мирић, из збирке песама „Србијо, вољена копљем и песмом“