1. 

Зар идеал да тражим што неста
У вртоглавом виру страсти,
Које би ми полетница честа,
Док не знадох да ћу на дно пасти?

Сада у мемли крчме трошне,
Коју својим домом зовем,
Китим стихом жене аброносне,
И песме им жалне у ноћи појем.

Бестидно се оне правдају мени
За животе промашене своје.
Зар да их лажју оплеменим,
Зар се истине толико боје?

Радост мени последња оста:
Чаше испијене у ноћи дугој.
Драге моје, свега ми је доста,
Разумите да сањарим о другој.