Јутрос ми, брзом поштом, пристиже предивна књига поезије Верице Стојиљковић под насловом Сунце мога неба.

Књига лепоте, топлине и чистоте песничке речи, књига за коју је вредело живети и жртвовати се!

Давно сам видео, осетио и схватио, да србски звездани род, да србски ведски језик има најдаровитије, најсамосвојније и најсамобитније песнике и песникиње.

Србска ведска поезија налази се у самом врху светске поезије и књижевности.

Вреднија је, богатија и битнија србска ведска поезија од поезија свих иних западних народа.

Кад ми се чита дивотна поезија, поезија срца и душе, тада узимам у руке књиге србских ведских песника, пре него било којег западног песника.

Овом песничком књигом Верица Стојиљковић је себе међу звезде вазнела.

Њене танане лирске песме, у књизи насловљеној Сунце мога неба, јесу њени путокази, светлокази и звездокази кроз тајинствене овостране и оностране светове.

Радујем се, уистини, што је ова књига дивотне лирике најзад угледала светлост дана!

Уз дивотне лирске песме Верице Стојиљковић иду и дивотне илустрације руских ведских сликара.

Ликовном и графичком лепотом ове књиге бавише се Марко и Александра којима, као и Верици – Част и Слава!

(У Великом Гају, лета 7527, месеца цветног, дана петнаестог.)