Ој, Драгане! Јабуко са гране!
На Андрићевом венцу мирис процветалих липа трепери изнад сенки, Твоје и Анђелкине, роде мој мили!
Ево вас поред поточића на клупи седите!
Хеј! Поток гледа у вас!
Гледам вас и ја, мили и драги ♥♥♥

Миришу липе и са Топличиног и са Косанчићевог венца… Најлепше до сад што су икада мирисале!
Поуздано знам јер венце свакодневно својом ногом преходавам, својом руком свакодневно плетем у Венце Радости Сусрета наших! ♥
Ни Обилићев венац није ускраћен остао за овај чаробни мирис којим сваког маја Душе наше надахнуте буду… Ој, Милоше, похитај са побратимима својим да испуниш завет дат Косовки девојци ♥

Мириси и додири предака и Богова наших у Срцима и Душама нашим трепере… Живи јесу Венац до Венца… Од Његоша до Андрића… Диса… Десанке…до Симовића, Пантелића, Максимовића…… до горских венаца и витезова Праисконих наших… Вечномладих, Вечноживих… који, ено, и сад освајају планинске врхове… Песници-Витезови са којима смо вечним дахом и удахом усаображении заувек, ево васкрсли су у овај Златни час… час вилинским прахом окупан!