Одувек су ме омамљивале даљине.

У даљинама има нечег тајинственог, омамљујућег и задивљујућег што се не може речима исказати, што надилази ум, разум, схватање и појимање.

Седим у широком банатском пољу запљуснут благим ветром што мирише на босиљак, менту и мајчину душицу.

Зурим у даљину, подно белих, румених и пурпурних облака.

Поглед ми допире веома далеко, далеко до најудаљенијих бледо-плавих врхова Црвене горе.

На двеста корака од мене, гле! срна са два разиграна ланета.

Мене не примећују и не осећају, зато што се налазим на супротној страни ветра.

Пре него што ћу стићи на ово место у пољу, видех јазавца како неустрашиво, смирено и лењо, прелази преко путељка зараслог у високу траву, трску и шевар.

Ноћу, под звезданим небо, слушам сове и зрикавце док лагано тонем у сан.

Себе, од детета, доживљавам као Праисконца и Вилењака.

Моја повезаност са Природом је тако тајинствена и дубока, мистична и онострана, да ја, у неким тренуцима тиховања, док боравим у Природи, те испуњен шутњом и тишином, не знам где престаје Природа а где почињем Ја!