Имадох некад гнездо

испод бора Златибора.

Имадох све траве и пчеле,

све мирисе и ветрове,

имадох свирале и песме,

зрикавце и месечине,

имадох јагањце и игре,

све птице и липе.

.

Имадох све тугованке и клетве,

и колибе убоге,

и руке корњаве, топле,

имадох сва брда,

а опет луду жељу и сан

далетим иза њих,

у незнан.

.

И идох тако у сан,

у свет незнан.

И губих траве, влат по влат,

и песме, птицу по птицу.

.

Одох,

А крв планине ме прокле

да ми душа жедна

не оде никад

испод бора Златибора.