Седим у пољу и зурим у несагледне венце Карпата.

Карпати се негда зваху Црвена Гора.

Као што се и Романија (Румунија) до јуче зваше Влашка – КараВлашка и КараБогданска.

(Све то имате испевано у нашој народној, епској илити јуначкој песми Диоба Јакшића.)

У Влашкој живљаху Срби Велесовци; они Срби који су славили Бога Велеса; а Велес бејаше заштитник сточара, пастира, чобана, јер Карпатски Срби сви листом и бејаху сточари.

Срби Велесовци говораху ведсрбски, као и сви ини Ведски Срби, прослављајући своје Претке и Богове, чувајући Предање, Језик, Песму и Мит.

Наши заклети и праискони душмани, космички паразити и рептили што управљаху из Ватикана, столећима и тисућлећима, преко своје мрачне идеологије која се зове јудео-кршћанство, смишљаху само једно: како да Нас, Ведске (Беле) Србе, заваде, разделе, расрбе и разроде.

Тако су, пре двеста година, од Срба који прослављаху и бејаху под заштитом Бога Велеса, Бога В Леса (Бога Од Леса, Бога Шума), који се зваху Србима Власима, измислили Романе (Румуне), наметнувши им некакви вештачки, хибридни, збрда-здола склепани латинизирани језик, у којему и дан-дањи има доста – истина, искривљених и прикривених – ведсрбских речи.

Србски великаш, племић, војвода, и неустрашиви ратник који је Турцима био ноћна мора, који је манџурским вразима и душманима страх у кости угонио, по имену Влад Змајевић, преконоћ је преиначен у Грофа Дракулића (јер Змајевић у наопаком и искривљеном преводу на лажни језик и гласи Дракулић), да би, одмах потом, било избрисано и оно ИЋ на крају, и од Влада Змајевића остаде само Гроф Дракул, којега Енглези, ти болесни туркофили (они су у Турке и буквално заљубљени), у својим лажљивим књигама и још лажљивијим филмовима, представише као Вампира Дракулу, Вукодлака Дракулу.

Представљајући силног ведсрбског ратника и војсковођу Влада Змајевића (Витез од Змаја) као Вампира Дракулу, Енглези су хтели да се освете свим Ведским Србима који су млатили и сатирали Турке где год би стигли.

Зато Енглезима ништа не верујте, јер су паразитски и рептилски накот чији Црнобог столује у Ватикану.

(Велики Гај, лета 7527, месеца цветног, дана двадесетишестог.)