Топла као пожар, нежна као ружа,
Бистроумна, чила, део небног сјаја,
Из дубине душе доброчинство пружа,
И лепотом лице од кристала ваја!
.
Намере јој красне; светло жели бити,
Које ће све таме што витлају светом,
Пред људима завек ништити и скрити,
Ко што зима копни кад судари с летом!
.
Таква жена може покренути свемир,
И време што цури следити лепотом,
Нуди ми спасење, утишава немир,
.
А кад је загрлим тек секунду потом,
Знам да ми анђео лежи посред груди,
Док из хемисфере зорење се буди!