Некада,

док шетам банатским пољима

 у вечерњим часима,

 без сврхе и циља,

као последњи песник скитница,

 пожелим да се стопим са Природом,

 да се посве слијем и сјединим

 са планатема, звездама и сунцима,

са свеколиком Васељеном,

 те да Ја престанем бити Ја,

 да ме Има и Нема,

да сам Све и Ништа,

 у исти мах,

да сам Никоји и Ничији.