Мало би рекли, кад би тврдили, да тек у своме физичкоме животу зависимо од неба. Напротив, његова улога тек тада добија свога правога значења, кад се она уочи и са гледишта наше душе. Његове силне и вечите красоте дана и ноћи, лета и зиме, тишине и буре биле су увек и биће неисцрпни извор за напајање наше душе с највеличанственијим представама, и уколико је наша душа способна да их назире, утолико се и сама удостојава његових еминентних одлика, тј. красоте, безмерности и вечности. А средиште те васионске красоте јесте за нас „огрејано“ и „јасно“ Сунце .

Цео текст >>> http://www.svevlad.org.rs/bajoslovlje/sofric_sunce.html