Човек будућности – или ће постати духован, или ће нестати.

Или ће узрасти до Богова, или ће заувек скончати у црној васељенској рупи.

А и нека нестане, ако не постане духован, ако не узрасте до Богова!

Овакав какав је тренутно, никоме и ничему не треба – па ни самоме себи – у свеколикој Васељени.

Човек је јадно и бедно биће – можда најјадније и најбедније биће међу звездама и сунцима – које уопште не управља собом.

Он има само илузију, само омају и опсену, да нешто о себи одлучује.

Њиме руководе или светла или тамна суштаства, али самостално – не доноси никакве одлуке.

У зависности која суштаства управљају њиме, он чини или племенита или зла дела, но, ниједно његово дело – светло или тамно – није у бити његово.

Он је само инструмент, само оруђе у рукава виших суштастава, светлих или тамних, а често и једних и других.

Још сам у раној младости видео, осетио и доживео сву беду и немоћ, сав јад и очај човека и, то је било пресудно на мој избор унутарњег пута, поетике и живљења.

Рекао сам себи: ако не постанем духован, ако у духу, души и свести не узрастем до звезда и сунаца, онда је боље да ме нема, али и букавлно нигде да ме нема!

Но, и поред толиких година рада на себи, посвећеничког рада на свом духовном развоју и узрастању, и дан-дањи, још увек, имам осећај да сам на самоме почетку!

(Велики Гај, лета 7527, месеца липња, дана првог.)