Тишина је најречитија.

Тишином ћемо изрећи такве мудрости какве речима никада не бисмо могли изрећи.

Унутарња тишина и унутарња шутња јесу и отац и мајка мудрости.

Речи имају сврху и смисао само у поезији.

Једино се поезијом може исказати оно што никако другачије не може.

Зато је поезија и много снажнија и много дубља од прозе.

Много лакше памтимо песму него причу.

Прича је разводњавање.

Прича је празнословље.

Песма је згушњавање и мудрословље.

Песма изравно извире из унутарње тишине и унутарње шутње, док свака прича долази од ума.

Ум је велика незналица која умишља да много зна.

Све приче су већ давно испричане, али многе песме још нису испеване.

Зашто огромна већина људи у овом времену нити ствара нити разуме поезију?

Зато што су људи испали из тишине, и зато што се плаше тишине.

У тишини се дешава наше умирање и поновно рађање.

Ко год се плаши тишине, тај не може духовно да узраста.

Насупрот тишине постоји бука: бука овога света, бука нашега ума, бука наших мисли.

Ум је веома бучан.

Ум је велики букач.

Ум је произвођач свеколике буке у овоме свету.

Ум осујећује, омета и заглушује наш духовни развој.

Све док живимо у буци овога света, за нас нема никаквог духовног препорода.

Излазак из буке јесте почетак буђења и освешћивања.

Улазак у тишину јесте други ступањ буђења и освешћивања.

Све што је племенито, узвишено и дивотно, зачиње се и рађа у тишини.

Највеће љубави рађају се у најдубљој тишини.

Пред нама је од детињства избор: тишина или бука!

(Велики Гај, лета 7527, месеца липња, дана трећег.)