–
Понекад пожелим да ме нема,
Да ме никада ни било није.

Понекад пожелим да сам само кап јутарње росе,
Само трен, и да испарим, заувек.

Понекад не могу да разумем овај свет људи,
Понекад ни они мене не могу да схвате, а ја, не умем да глумим.

Понекад је тежак овај ваздух,
Ова земља, и ова сенка пода мном која ме прати.

Али зато увек настављам даље, 
Истим трновитим стазама, до ништавила… полако…полако…

Али онда се појавиш Ти…Ти…
Ти ме држиш…
Држи ме, да не одем…
Прерано…

7. Жетвара, 7526. Године