Има доста дивних, сасвим обичних, пробуђених и освешћених људи свуда око нас, али их ми не примећујемо, не видимо и не чујемо, јер је страховита бука и галама рептилских медија диљем и широм овога света.

Од простака и лудака, од злих и наопаких, од курви и погани, од олоша и шљама, од моћне и заглушујуће машинерије паразитских и рептилских медија, пробуђени и освешћени се у овоме времену нити виде нити чују, па нам се, на тренутке, чини – само чини! – да их уопште и нема.

Ово време ће остати запамћено као време када су владали рогати и репати, погани и зли, ружни и прљави.

Један од тих пробуђених и освешћених, а невидљивих и нечујних, био је, свакако, и Гојко Ђурић.

Живео је – овде, у Великом Гају – свој тих, скроман и смеран живот, живео и уживао, ненаметљиво и неприметно, али, зацело, живот са сврхом и смислом.

У ноћи између петка и суботе, у педесет и петој години, отишао је, заувек, са овога света.

Памтићу га по доброти и смерности, по скромности и ненаметљивости, по чистоти душе и срца, по боемским и господским манирима.

Стасит, висок и витак, продуховљеног лица и дубоких а топлих очију, вазда благ и осмехнут, често би Гојко Ђурић – овај расни потомак досељеника Ужичана, који су старином Херцеговци – бивао виђан пред сеоским дућаном како – на, уистини, господски и боемски начин – лагано и смирено, испија своје омиљено пиво и, како све одреда, од најмање деце до најстаријих житеља села, благородно и с љубављу, поздравља или отпоздравља.

Када би, с вечери у сумрак, пролазио нашим сокаком –  пешачећи или возећи бицикл – личио ми је – чак и издалека – на расног горштака, из ужичких и херцеговачких гора, који држи до образа и части, до дике и поноса, и, који нема времена за празнословља и оговарања, за наклапања и препричавања, за приче прича ради празних и успаваних људи.

И још ћу Гојка Ђурића памтити по шкртости језика и урођеној, посве природној, аскези, која је с њим, канда, још од ране младости срасла.

Не само што се клонио сваког празнословља, већ му и свака изговорена реч бејаше одмерена и блага, сувисла и освешћена.

Гојко Ђурић је достојно и себе и својих горштачких предака напустио овај свет.

Данас ће или сутра његово видљиво тело бити сахрањено у земљу, но, његова танана, етарична и флуидна душа већ плови, броди и лети, кроз сазвежђа и звездана јата, пут Небеске Србије, ка Златном Свароговом Ирију.

Нека ти је спокојно и блажено онострано путовање, драги Гојко Ђурићу!

(У Великом Гају, 15. јула 2018. – по србском календару лета 7527.)